Saopštenja za javnost

Ikonica

Rasla sam pored Dunava, pored dobrih starih alasa… Nisam, lažem, ali…

U sklopu akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria blogerka Mahlat je naisala zanimljiv tekst

Rasla sam pored Dunava, pored dobrih starih alasa… Nisam, lažem, ali…

Ako ste kao ja imali sreću da odrastate na obali mora i nesreću da odrastate u gradu koji ima reku koja se od običnog potoka razlikuje samo po širini, hoću reći, običan potok možete da preskočite a Lepenicu ne možete, onda vas sigurno pesma „Dunave, Dunave, moje more“ ubedi da Dunav jeste neko malo manje more i da kraj njega sviću najlepše zore, bar u ovom kontinentalnom delu.

Kako god, ja koja nisam rasla uz Dunav, stalno sam zavidela onima koji jesu, koji mogu, kad im sve dozlogrdi da odu, sednu na obalu, zarone stopala u vodu, misli u nebo i priušte sebi beg od svega. Ili onima koji ujutru mogu da uskoče u Dunav, izgrle se sa njim i tako blagosloveni tom ljubavlju sa rekom imaju snage da prežive dan. Nemoguće je da ne mislite tako i da sve one pesme u kojima je opevana ova veličanstvena reka doživite celim svojim bićem. I s merakom pevate – Rastao sam pored Dunava, kao da stvarno jeste.

Odrastati uz more nosi sa sobom i one dane kad bura mrzne kosti a u nozdrve vam se uvlači miris soli. Čaša slatkog domaćeg prošeka da vam zagreje krv.

Susret sa košavom, koju mi iz nepodunavskih krajeva nemamo, takođe ledi kosti, mrsi kosu, miriše na vodu i čašu domaćeg kuvanog vina sa karanfilićem. Čitava ljubavna priča u kojoj vas niko ne drži za ruku već vas grli sa svih strana. Znam, vama kojima su Dunav i košava tako svakodnevna pojava kao trotoar po kome hodate, osećaj nije isti.

Prvi susret sa Dunavom koji nikada pre toga nisam videla. Škola, čas poznavanja prirode, ili geografije, prvi razredi, i komplikovano ime – Švarcvald – planine koja je ko zna kada iznedrila Dunav i poklonila nam ga.

Drugi susret – čas muzičkog – Štraus, Na lepom, plavom Dunavu i tekst – Čuješ li ti taj šum, taj glas, ostatka teksta se sećam kao kroz maglu, ali zamišljah i taj šum, i taj glas, i maglicu koja se diže sa tla i brod koji nam poručuje „da će k nama opet doć.“

Treći susret sa Dunavom, u stvari ko zna koji, ali prvi onaj kad niko iza vas ne vrišti da se ne približavate da ne biste upali i završili u Crnom moru, kad možete da poimate svet oko sebe sami, a ne po instrukcijama, ja, dvadesetak godina, stojim na obali Dunava, na Dorćolu, u glavi mi odzvanja valcer i gledam u Dunav koji uopšte nije plav. Realno nije plav. Ali, realno, uvek će ostati plav, jer to plavo je u stvari emocija. I još nijednom nisam stajala uz Dunav a da nisam, sa onim lalala, na mestima gde ne mogu da se setim teksta, pevušila – „kad Suuunca žaaar nad valom sja“, i bez obzira što realno nije plav videla plavu, široku, snažnu reku. Jer, znate kako kažu – lepota je u oku posmatrača.

 

Ovde se može pročitati ceo tekst http://mahlat.rs/rasla-sam-pored-dunava-pored-dobrih-starih-alasa-nisam-lazem-ali/

Advertisements

Napisano pod: Obaveštenja, , , , , ,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: