Saopštenja za javnost

Ikonica

U sklopu akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria blogerka Hana Kazazović je napisala veoma zanimljiv tekst:

Zašto ne volim fudbal, odnosno kako smo zaboravili na osnovne vrijednosti sporta?

Kad sam dobila zadatak da pišem na temu svjetskog prvenstva u fudbalu malo je falilo da počnem plakati. Šta da pišem, kad sam već odavno u fazi u kojoj me fudbal apsolutno ne zanima? Šta da pišem o prvenstvu kad mi ga je već sad na vrh glave i maštam o tome da ću jedino normalno preživjeti njegovo trajanje ukoliko stvarno nađem neku lokaciju bez struje, u divljini, da se mogu izolovati i uživati u tišini? Onda sam počela da razmišljam o tome zašto ja, koja sam nekad davno prilično redovno pratila fudbal te čak išla i na fudbalske utakmice, zadnjih godina više nemam živce za njega? Kad je ta ljubav nestala i da li je uopšte i bila ljubav ako je tek tako mogla nestati? Možda je to bilo onda kad sam umalo zaginula u gužvi pokušavajući ući na Bilino polje u Zenici? Ni dolazak tri sata ranije nije pomogao da se umanji nesposobnost ekipe koja je organizovala utakmicu BiH – Norveška puštajući da se na jedan ulaz natisne nas par stotina. Vrisak djevojčice koja je umalo zgažena tom prilikom i moje obećanje sebi “Hana, ako ovo preživiš sad, nikad više na utakmicu nećeš otići” je mislim bio presudan trenutak u mojoj promjeni odnosa prema fudbalu. “Ovdje niko nije normalan”, ponavljala sam u sebi kao mantru razmišljajući otkud ja u svemu tome, zašto kod nas uvijek sve mora da bude na ivici ludila i kako to da niko od organizatora nije bio na nekoj utakmici vani ili na nekom koncertu bar, da vidi kako se organizuje i drži pod kontrolom masa ljudi. Možda se moj odnos prema fudbalu promijenio u kafanama u koje sam znala svratiti na piće ili na kafu. Sve su imale televizore i sve su emitovale isključivo teletekst. Razlika je bila samo u izboru kladionice čiji se teletekst gledao – a muške glave prošarane ponekom ženskom su piljile u žuto crvena slova prateći izmjene rezultata i navijajući. “Jebote, šta je ovo?”, mislila sam svaki put. Ličilo mi je na neku masovnu hipnozu ili opijenost drogama. Jer kako na drugi način da objasnim tolike mlade ljude koji sjede na stolicama pogleda zalijepljenih za ekrane na kojima se tek povremeno promijeni jedna cifra, kad neko da gol. Čitam kasnije statistiku, Wayne Rooney prosječno na utakmici pretrči 11,78 kilometara, a stotine muškaraca koji se mole za to da on postigne gol pređu dva i po metra razdaljine od stolice do WC onoliko puta koliko u sebe unesu piva.

Ovde se može pročitati ceo tekst http://cyberbosanka.me/zasto-ne-volim-fudbal-odnosno-kako-smo-zaboravili-na-osnovne-vrijednosti-sporta/

Coca-Cola

Advertisements

Napisano pod: Saopštenja, , , , , ,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: