Saopštenja za javnost

Ikonica

CUBA LIBRE

U sklopu akcije  Coca-Cola Bloggers Network Adria blogerka Marija Petrović je objavila tekst:

CUBA LIBRE

All inclusive, ležaljka i palme. Mišićavi Karibljanin uz osmeh donosi koktel. O ivicu čaše okačena kriška limete i suncobrančić…

Priča o jednom od najpoznatijih svetskih koktela ipak je mnogo manje romantična od priče o izležavanju na kubanskom pesku. Negde oko 1900. godine u upravo oslobođenoj Havani nastao je koktel prozaičnog naziva Sloboda Kubi! koji je zapravo bio bojni poklič Kubanaca tokom Američko-Španskog rata. Jedna od verzija priče je da koktel nastao tako što je jedan američki vojnik naručio Bacardi sa Coca Colom i kriškom limete, da se piće mnogo svidelo gostima lokala i da se veče nastavilo uz obrtanje tura i poklič Cuba Libre!.

Međutim, koliko god da je Cuba Libre danas popularan koktel, sva moja sećanja su na njegovog skromijeg rođaka rum kolu. Sećam se da su ga ćale i njegovi ortaci stalno pili. U kući je uvek bilo tamnog ruma, domaćeg, najjeftinijeg jelte, beli rum dok nisam porasla nisam ni znala da postoji. Coca Cola se kupovala u staklenim flašama od litar i u špajzu je stajala plastična 6 pack korpa samo za prazne flaše od Coca Cole.

Kasnije sam naučila kako da uparujem Coca Colu sa raznim pićima. Bambus mi je oduvek bio odvratan, ali je zato kombinacija Coca Cola, Pelinkovac i sok od limuna vrhunska. Cuba Libre mi je uvek bio letnja varijanta, zamišljala sam kako ga pijuckam dok ležim na karipskom pesku.

Kako god da je nastao, originalni koktel je bio malkice drugačijeg ukusa nego što smo mi danas navikli. Istoričari, elem, kažu da je izvorna varijanta bila malo gorka jer se u to vreme Coca Cola i dalje pravila sa kokainom pa je predlog eksperata da se u čašu sipne malo nekog gorkog likera kako bi se dobilo na autentičnosti ukusa…

 

Ovde se može pročitati ceo tekst http://palachinkablog.com/sr/cuba-libre/

Coca-Cola

Advertisements

Napisano pod: Obaveštenja, , , , , ,

Uticaj pjesama na moj životni put

U sklopu akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria blogerka Hana Kazazović je napisala novi tekst:

Uticaj pjesama na moj životni put

Od svih zvukova na svijetu ja najviše volim tišinu i zvuk prirode, vjerovatno zbog toga što je to nešto što sve rjeđe imamo priliku čuti. Ali muzika je imala određen uticaj na moj život, tačnije određene pjesme. O njima je ovaj tekst.

 

Moja Hana – Indexi

Tu pjesmu ja zovem pjesmom koja me spasila. Naime, Indexi su je snimili 1976. godine i po njoj sam dobila ime. Spasila me zato što sam, po maminim riječima, trebala da se zovem Patricija ili Mimzi. Trebam li još nešto reći? Trebam li dodatno objašnjavati zašto bih ovu pjesmu mogla nazvati najdražom i najvažnijom pjesmom u mom životu, na koji je čak imala i direktan, vrlo pozitivan uticaj :D

 

Zeko i potočić – dječija pjesmica

Znam dosta ljudi koje određena pjesma može rasplakati zbog toga što ih podsjeti na nekog ili nešto. Ja sam ipak u životu plakala samo na ovu pjesmu, uglavnom kao dijete. Činjenica, ne znam kako bih danas reagovala na nju jer je godinama preventivno izbjegavam. Ne znam zašto sam kao dijete prolila tolike suze zbog zekine potrage za potočićem i koliko je to uticalo na mene u daljem životu, ali znam da me bespomoćnost životinja opisana u toj pjesmi i danas ne ostavlja ravnodušnom. Bespomoćnost svih tačnije, ne samo životinja.

 

Voljela sam, voljela – Hanka Paldum

„Imala si tek malo više od dvije godine i bile smo u šahari (stan iznad šah kluba u kojem smo živjeli). Ja sam prostirala veš, a ti si mi ga dodavala iz korpe. Uzela bi jedan komad, protresla ga u rukama da se raširi svo vrijeme pjevajući „voljela sam, voljela, voljela sam gaaaa, čekala sam, čekala, srce da mi daaaa“.

To mi je mama pričala, kao jedno od sjećanja koje joj se urezalo u pamćenje. Kako i ne bi – dijete od dvije godine i Hanka Paldum – već sam tada imala zabrinjavajući muzički ukus :))

 

Ne klepeći nanulama – Nedžad Salković

Malo me stid priznati da sam već uveliko išla u školu kad sam shvatila da je „stajao kraj mezara“ a ne mesara. O tome kakve su se meni sve slike redale u glavi dok sam zamišljala kako Nedžad stoji kraj mesara i zove umrlu majku ne trebam ni pisati, samo znam da sam malo kad kasnije u životu imala takvu konfuziju u glavi. Vjerovatno je taj mesar krivac za to što nikad ovu sevdalinku nisam doživljavala na ispravan način, odnosno kao tužnu pjesmu.

 

Konjuh planinom – narodna pjesma

U moje vrijeme su se dječiji rođendani proslavljali tako što bi se u stanu skupila sva rodbina i prijatelji, sa djecom ili bez. Djeca bi dobila jednu sobu za igru i prejedanje slatkišima i grickalicama, a odrasli bi sjedili u drugoj, pričali i pjevali. Da, pjevali na sav glas sve te neke pjesme koje mi još uvijek nismo znali. I ja i danas, kad zatvorim oči i vratim se u to vrijeme, čujem tetku Bebu kako pjeva „Konjuh planinom“. Od svih je najljepše pjevala i imala taj zvonki, prepoznatljivi glas koji mi se baš u ovoj pjesmi urezao u sjećanje. Kad god bih čula tu pjesmu ja sam zaustavljala igru i slušala je pažljivo, zamišljajući tu sahranu rudara. Čini mi se da sam mogla osjetiti tugu koja je utkana u nju…

 

Ovde se može pročitati ceo tekst http://cyberbosanka.me/uticaj-pjesama-na-moj-zivotni-put/

Coca-Cola

Napisano pod: Obaveštenja, , , , , ,

Obrenovac, jedna priča nakon svega

U sklopu akcije  Coca-Cola Bloggers Network Adria blogerka Marija Petrović je objavila tekst:

Obrenovac, jedna priča nakon svega

Vanju sam upoznala kada se voda već uveliko povukla. U gumenim čizmama, jer je u dvorištu i dalje bilo blato, sekla je grane višnje. Višnja je ove godine baš dobro rodila, plodovi su krupni, i ima ih puno. I ruže uz kuću su prelepe, procvetale kao da se ništa nije desilo. Ali džaba. Te ruže niko neće staviti u vazu, a višnje će završiti na nekom smetlištu, čekajući da ih gradska čistoća zajedno sa uništenim pokućstvom odnese na deponiju i spali. Vanjina kuća je, vidi se, bila lepa. U dvorištu ligeštul, a grane drveta odmah pored kapije njišu se podvijene flašama i teglama ukrašenim dekupažom. Pune su neke mutne vode. Verovatno će i one na kraju otići zajedno sa višnjama… Na zidu kuće je nivo vode ostavio trag, skoro do plafona, a unutra nije ništa ostalo. Kroz brundanje kompresora kojim su ispirali zidove razmišljam koliko će samo vremena i novca biti potrebno da se ponovo stane na noge.

Eko Dvorište
U neko drugo vreme, u ovoj kući bio je centar Udruženja Eko Dvorište, a Valentina na njegovom čelu zajedno sa ostalim članovima, bavila se očuvanjem životne sredine i reciklažom.

A onda su se desile poplave. U tim najgorim danima zajedno sa prijateljima i familijom, samoorganizovani, prikupljali su vodu, hranu, higijenu i nosili na punktove gde su ljudi bili odsečeni od svega. I u jednom od tih dana Vanju su nazvali iz Trag fondacije, sa kojom je već bilo zajedničkih projekata: “Kako ste? Kako možemo da pomognemo?”

Trag
Usledila je organizacija i prikupljanje pomoći. Stigao je kompresor za pranje zidova. Ne onaj industrijski, već manji, kućni, ali zlata vredan. Taj kompresor je za sada očistio 10 kuća, i ko zna koliko će još. I stigao je preko potreban alat koji će, nadaju se, mnogim Obrenovčanima pomoći da svojim kućama vrate prvobitan sjaj. Sredstva prikupljana početkom godine u okviru uspešnog fandrejzinga preusmerena su za otvaranje neophodnog centra gde će mladi moći da se okupljaju i aktiviraju.

U međuvremenu Trag je uplatio 270 hiljada dinara. Zahvaljujući ovim sredstvima obezbeđeni su i podeljeni paketi za 70 porodica. U paketu je bilo 3 sredstva za skidanje buđi, 3l varikine za dezinfekciju prostorija, profesionalna četka za pranje zidova i pločica, 4 para rukavica i 7 balona tako neophodne vode. Po preporuci Trag fondacije stižu i novi donatori koji će zajedno sa udruženjem Eko Dvorište obezbediti pomoć koja će stići direktno u ugrožena domaćinstva.

Momci iz Poljske
Maciej iz Poljske u organizaciji EU volontirao je u Novom Sadu pre izvesnog vremena. Kada je video šta se desilo u Srbiji, nazvao je ortaka, a ovaj ga povezao sa Trag fondacijom. Zajedno sa još 3 Poljaka, Aleksandrom, Kamilom i Piotrom, skupio je pun kombi robe, vođen instrukcijama koje je pročitao na sajtu ambasade i zapucao put Obrenovca. I stigli su do Obrenovca.

Otvorili kombi, ljudi stali i gledaju: “A gde je voda? Vodu nemamo, to nam je najpotrebnije…” Momci krenuše da se prebrojavaju, izvukoše ukupno 200€, sve što su imali kod sebe, predlažu da se ode i da se kupi voda. Ljudi su dirnuti, ali ne žele da uzmu novac. Odlučuju da krenu ka najugroženijima, od kuće do kuće i da razvezu pomoć. Ali kombi se pokvario. Plan se menja i pomoć odnose do kasarne. A ljudi iz udruženja organizuju majstore da se kombi popravi. Kada su krenuli nazad sa popravljenim kombijem javili su se i rekli kako im je žao što nisu ostavili novac za vodu i tražili račun na koji mogu da uplate donaciju na šta su im ljudi iz udruženja odgovorili: “Neka vam je sretan put, a donaciju ćete doneti kada dođete po radžu :)”…

 

Ovde se može pročitati ceo tekst http://palachinkablog.com/sr/obrenovac-jedna-prica-nakon-svega/

Coca-Cola

Napisano pod: Obaveštenja, , , , , ,

Poplave, superheroji i zašto sam ostala bez riječi…

U sklopu akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria blogerka Hana Kazazović je napisala novi tekst:

Poplave, superheroji i zašto sam ostala bez riječi…

Danima već u svom uobičajenom ritmu palim računar, otvaram dokument za pisanje i sjedim gledajući u njega. Danima ne uspijevam napisati nijednu smislenu rečenicu, prenijeti sve ono što mi se mota po glavi i što me uporno tišti, grize i izjeda. I svim tim danima sam prazna, zbunjena, tužna, razočarana i sa milion pitanja na koje nemam odgovore, a sumnjam da ih uopšte neko i ima.

To danima traje od poplava koje su poharale region, izbacivši na površinu svu silu tuge i jada koje imamo u kombinaciji sa hrpom dobrih ljudi i pozitivnih priča. I sva ta energija koja se tokom trajanja poplava i nakon njih prelila regionom je valjda i mene lično opustošila i ostavila bez riječi.

Prije nekoliko mjeseci sam pisala tekst “Razgovor sa rijekom Bosnom”. Vrtio mi se u glavi dok sam gledala šta nam ta moja sagovornica napravi. Nadmašila je sve ono što sam mislila da bi ikad mogla reći. Pokazala je sav svoj bijes, pretpostavljam, jer ne znam kako bih drugačije mogla objasniti sve ono što je uradila. I uz sve to nam je dokazala da smo mali i da se zna ko je na ovom svijetu gazda.

Prije nego sam i krenula u školu tata i mama su odradili jedan dio vaspitnog procesa koji bih mogla nazvati “upoznavanje sa značajem prirode i naše uloge u njoj”. Mama me naučila da papirić od žvake nosim u džepu sve dok ne nađem kantu za otpatke, objašnjavajući mi da je bacanje smeća na mjesta koja nisu predviđena za to jednako pljuvanju svog grada. Tata me naučio da smo svi mi jedna mala tačka u Svemiru i da je priroda najsavršeniji sistem koji postoji. On je “kriv” za to što ja i danas uživam gledajući munje (ako sam u zatvorenom, na sigurnom), dok znam dosta starijih koji se boje grmljavine. Uglavnom, njih dvoje su mi usadili veliko strahopoštovanje prema prirodi i svemu onome što ona jeste i može.

A može puno toga, vidjeli smo i viđamo često. Samo što mi zaboravimo, misleći da smo najvažniji na planeti i ponašajući se upravo tako.
O tome sam mislila dok sam gledala svo ono smeće koje su rijeke izbacile na naše obale. O tome mislim dok i danas gledam njegove ostatke na drveću, kese koje vise opominjući nas.

U svemu ovom je jedina dobra stvar ta što smo vidjeli koliko ima heroja među nama. To su svi oni ljudi koji žive svoje živote nenametljivo do momenta kad drugome zatreba pomoć. Izronili su pružajući ruku, komad hljeba, jaknu, kaput, znanje… čineći sve ovo malo lakšim i ublažavajući posljedice. Ako ih je uopšte moguće ublažiti… Nisam nikad vjerovala u superheroje i svi ti neki Batmani, Supermani i ostali “man-i” mi nisu nikad bili posebno zanimljivi. Danas vjerujem u to da su takvi likovi nastajali inspirisani nekim sličnim događajima u kojima su pravi ljudi pokazali veliko srce i stavili sebe na zadnje mjesto pomažući drugima. Da nije bilo njih ova katastrofa bi bila mnogo veća nego što jeste, a i sada je nemjerljiva…

 

Ovde se može pročitati ceo tekst http://cyberbosanka.me/poplave-superheroji-zasto-sam-ostala-bez-rijeci/

Coca-Cola

Napisano pod: Obaveštenja, , , , , ,

Želite da budete heroj? Prirodne katastrofe, humanost i društveni mediji

U sklopu akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria bloger Vladimir Vulić je objavio novi tekst:

Želite da budete heroj? Prirodne katastrofe, humanost i društveni mediji

U poslednjoj deceniji, svijet je bio pogođen razornim prirodnim katastrofama, kao što suzemljotes i cunami u Indoneziji (2004), uragan Katrina u Nju Orleansu (2005), zemljotres na Haitiju (2010), zemljotres i cunami u Japanu (2011), itd. Društveni mediji su odigrali značajnu ulogu u prenošenju informacija o ovim katastrofama. Takođe, olakšali su ljudima da zatraže pomoć kada im je bila najpotrebnija, kao i volonterima i zvaničnim službama da tu pomoć i pruže.

Srećom, Balkan je bio pošteđen situacija ovakvih razmjera, pa smo mogli da čitamo o upotrebi društvenih medija u kriznim situacijama i da analiziramo studije slučaja. Nažalost, sve se ovo promijenilo u maju 2014. godine, kada su katastrofalne poplave u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj pretvorile Balkan u studiju slučaja za naredni period.

Nezapamćene katastrofalne posledice poplava su podstakle sve da se maksimalno angažuju u pružanju pomoći. Reakcija na društvenim medijima širom Balkana i dijaspore je bila fascinantna. Iako sam se, kao i većina građana, potrudio da pomognem na različite načine, od slanja SMS na broj za prikupljanje novačne pomoći, preko doniranja najpotrebnijih proizvoda kod Hrama u Podgorici, do prikupljanja pomoći na Ekonomskom fakultetu Podgorica, osjećao sam da postoji još nešto što mogu da uradim.

Kao asistent na Ekonomskom fakultetu i profesionalni predavač, jedan od mojih omiljenih alata je SlideShare, online platforma za dijeljenje sadržaja u PowerPoint, PDF, Keynote i OpenDocument formatima. Najjednostavnije rečeno, SlideShare je YouTube za prezentacije. :)Na mom SlideShare kanalu imam više od 62 hiljade pregleda. Nekoliko mojih prezentacija su bile među najpopularnijim na Twitteru i Facebooku („Hot on Twitter“ i „Hot on Facebook“), a prezentacija „Digital Darwin and the Health Care Industry – The New Rules in the Social Media Era“ je bila izabrana za najbolju prezentaciju dana na SlideShareu („Top Presentation of the Day“).

Imajući u vidu iskustvo koje imam u upotrebi SlideSharea, došao sam na ideju da iskoristim moj omiljeni alat kako bih pomogao da se u svijetu proširi glas o prirodnoj katastrofi koja je zadesila Balkan. Plan je bio da na jednom mjestu prikupim relevantne osnovne informacije o situaciji u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, najpotresnije fotografije iz poplavama zahvaćenih područja koje su provjerene i pouzdane, načine na koje se može uplatiti novac iz inostranstva na zvanične račune, kao i spisak globalno poznatih slavnih ličnosti koje su pomoću društvenih medija pomogle da se čuje o čitavoj situaciji. Misija je bila da prezentaciju vidi što više ljudi širom svijeta, a najefikasniji način da se to postigne je bio da bude izabrana za najbolju prezentaciju dana na SlideShareu.

 

Ovde se može pročitati ceo tekst http://digitalizuj.me/2014/06/zelite-da-budete-heroj-prirodne-katastrofe-humanost-drustveni-mediji

Coca-Cola

Napisano pod: Obaveštenja, , , , , ,

Peti element poplava u Srbiji: vatra koja je oterala vodu

U sklopu akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria blogerka Maja Petrović je napisala veoma zanimljiv tekst:

Peti element poplava u Srbiji: vatra koja je oterala vodu

Ako ste ikada stajali usamljeni na vrhu planine i gledali u daljinu onda znate ovaj osećaj: kao da postajete sve sitniji i nevažniji, poput buvice na leđima mamuta. Dobro je kada se povremeno, na ovako benigni način, podsetimo koliko možemo da budemo slabi kada smo potpuno sami protiv svega – jer samo tada stvarno osetimo značaj koji imaju drugi ljudi u našim životima.

U maju smo se bar na trenutak svi osetili malim i slabim pred silom prirode, a onda smo postali moćni u svojoj solidarnosti. U tragediji koja nas je snašla, kada je voda pošla protiv čoveka, neki su se zapitali zašto se priroda pobunila protiv nas? Ja ne verujem da nam je potrebno natprirodno objašnjenje za prirodnu katastrofu – ali verujem da smo mogli da budemo bolji prema toj prirodi. Pored problema koje može da napravi, ona odlično zna i kako da nam vrati nazad ono što smo joj dali.

Pravimo se moćni pred moćnijim od nas

Ljudi su bacili otpad na zemlju, đubrili je proizvodima koji joj nisu vraćali sve što je dala, zasadili seme koje u njoj nikada nije trebalo da raste niti da uopšte postoji. Ljudi su izlili toksine u vodu, pobacali u nju smeće kao da im sutra nije potrebna za piće. Ljudi su pustili otrovne gasove u vazduh a vatru koristili jedni protiv drugih i zloupotrebljavali element koji simboliše energiju života za masovna uništavanja.

Ovaj nemar i nepažnja prema jedinoj planeti koju imamo su česte teme u delima popularne kulture: filmovima, knjigama, muzici, stripovima… Jedan od najboljih stripova koji sam ikada pročitala je bio Marti Misterija, broj u kome Marti „otkriva“ da su sve bitne građevine na svetu strateški raspoređene da leče Zemlju: Stonehenge, piramide, kineski zid, Machu Picchu – su u ovom stripu bile „akupunkturne iglice“ kojima se zemlja oporavlja od štete koju joj nanosi naše ponašanje. Mislim da je ovo bio najbolji spoj ekološkog stripa i fikcije na koji sam ikada naletela.

Još jedna tema, pored ekologije, koja je okupirala popularnu kulturu bila je moć četiri elementa (zemlja, vatra, vazduh i voda) – ali i onog najmisterioznijeg petog elementa koji ih spaja.

Moć elemenata i veza sa čovekom

Elementima se nisu bavili samo grčki mislioci – u svim starim kulturama oni su bili bitna tema za tadašnje umne glave, pa su u vreme nepostojanja bilo kakve opreme došli do spoznaje da postoje male čestice, atomi, od kojih je sve sačinjeno. Do tog zaključka su došli upravo nakon filozofiranja o četiri elementa od kojih se sastoji svet. Danas znamo puno o ćelijama i atomima, ali smo među modernim mikroskopima i savremenom opremom negde zagubili suštinsku poruku ovih „primitivnih“ naučnika – zaboravili smo na svoje veze sa prirodom.

Koliko god nam to danas izgledalo kao prevaziđena priča, trebalo bi da budemo svesni da je nekadašnji način života i razmišljanja bio okrenut ka našim odnosima sa planetom koju nastanjujemo, kao i sličnostima čoveka sa njom. Isticali su našu zavisnost od te planete i smatrali da se ne razlikujemo previše:

  • Zemlja je stabilan i nepromenljiv element, čvrst, fiksan. Element zemlje je planeti Zemlji ono što je čoveku njegova kost, zub i tkivo.
  • Vatra je transformacija i promena, ona menja tečnost u gas i čvrste meterijale u tečne. U našem telu vatru (energiju) stvara hranakoju unosimo. Toplota, svetlost, emocije, strast – sve ono što nas čini istinski živim u punom smislu te reči je prestavljeno vatrom.
  • Vazduh je element bez koga vatra ne gori i energija u telu (vatra) prestaje da se kreće. Nevidljiva sila koja drži univerzum u stalnom pokretu.
  • Voda je takođe deo nas – naša planeta je delom voda, mi smo delom voda, umiremo bez vode ako ne možemo da je pijemo. Tečnost je krv u našim vanama i ona nosi hranu, a tečnost nosi i materije koje hrane zemlju…

 

Ovde se može pročitati ceo tekst http://www.bloggersnetwork.org.rs/peti-element-poplava-u-srbiji-vatra-koja-je-oterala-vodu/

Coca-Cola

Napisano pod: Obaveštenja, , , , , ,

Sav taj nogomet…

U sklopu akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria bloger Mario Poje je objavio zanimljiv tekst:

Sav taj nogomet…

Bliži se svjetsko prvenstvo u nogometu, groznica raste, a ja kao svaki pravi mužjak bi trebao, u pola noći kad me se probudi, znati napamet imena svih igrača prve, druge i treće postave naše reprezentacije.

E kukuruz!

Ako ste mislili da će ovo biti tipična oda „prvoj najvažnijoj sporednoj stvari na svijetu“ naravno da ste se prevarili. O svjetskom prvenstvu treutno znam da se igra u Brazilu i da nam reprezentaciju vodi „i moj brat također“ Kovač. Ok, znam i za Luku Modrića.
Šalim se, naravno da znam i za Igora Štimca.

Kako će meni svjetsko prvenstvo promjeniti život ?
Pa… puno.

  • Pratit ću raspored svih većih utakmica, jer ću prema istima tempirati odlazak u shopping ili centar grada.
  • Pošto sam u fazi potrage za novim limenim ljubimcem sigurno će osvanuti neka „Brazil“ razina opreme koja će mi dodatno pomutiti ionako već zapetljanu potragu.
  • Predviđam da će ambalaža novih 42“ LCD FULLHD ABS GTI HDMI televizora prevazići količinu odložene PET ambalaže pored kontejnera.
  • Naučit ću što je ofsajd, obećajem !
  • Kad ću nosit zeleno bit ću „IN“

Bez obzira što mi je nogomet jednako zanimljiv kao i reklame za uloške, naravno da nema šanse da propustim ijednu utakmicu naše „repke“ i ritualnog pretjerivanja u grickalicama i pivi s ekipom uz obavezne lovačke priče 😀

Jer to je priča koja nije samo „biznis“ nego i srce i ponos i GOOOL i vatromet i boje i zvukovi i humanost i jednakost i sreća i puno toga što mi ovog trena ne pada na pamet, a totalno je cool 😀

Ovde se može pročitati ceo tekst http://pojemario.com/05/07/blog/sav-taj-nogomet/

Coca-Cola

Napisano pod: Obaveštenja, , , , , ,

Par Pametnih Ponedjeljkom: Što učiniti kad svijet stane 1. dio i Empadinha de frango – Male pite s piletinom

U sklopu akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria blogerka Tadeja Bjažević je objavila nov tekst:

Par Pametnih Ponedjeljkom: Što učiniti kad svijet stane 1. dio i Empadinha de frango – Male pite s piletinom

Evo ga opet. Točno kao urica. Svjetsko prvenstvo.

Pojavljuje se k’o elementarna nepogoda svake 4 godine.

Nama šljive rode svake četiri godine, al’ kod šljiva nikad nisam sigurna. S ovim čudom od nogometa, jesam. Čak nema ni potrebe dodavati pridjev „nogometno“, jer svjetsko prvenstvo je samo jedno.
Izostalo je samo 1942. i 1946. godine, zbog Drugog svjetskog rata.
Razmišljam, bi li se možda, kad bi se održavalo trajno i bez prestanka, uspjeli izbjeći ratovi.
Jer svijet doslovno stane kad muškarci u grupama po 11, krenu natjeravati loptu.
Čudo jedno.
Bilo što drugo da im se predloži da čine tako grupirani, svrsishodnije, produktivnije, gledali bi u čudu i sasvim sigurno se oko milijun stvari ne bi složili, ni našli slobodne termine ili bi odgađali unedogled, ali tu se sjate k’o muhe na…
I muškarci i pare.
A kako se to dvoje uglavnom drži skupa i upravo u toj kombinaciji zamašnjak su koji pokreće svijet, jasno je zašto, kad svi okrenu blejat u onu loptu i trčat za njom, taj isti svijet stane.
Da, ne volim nogomet.
Prema samoj sam igri zapravo prilično indiferentna, ali ne volim nuspojave koje ga prate, kako na lokalnim, tako i na globalnoj razini.
Ta igra ima nevjerojatnu moć i nije nikakvo čudo što se u njoj i oko nje kumulira silan novac. Ali tu negdje počinje i moje nevoljenje tog i takvog nogometa. Znam da to nije problem samo nogometa, niti je nogomet kao igra, za to kriv ili zaslužan, ali kad je o sportu riječ, osim još u onim nekim čudnim američkim sportovima  i NBA košarci, nogomet je sport koji privlači najviše novca i sve ostalo što s njim dolazi.

Ne mogu općenito suspregnuti prijezir prema činjenici da se poslovi koji ulaze u show bussines, u koji je odavno ušao i nogomet, plaćaju basnoslovnim svotama, poslovi koji nisu teški fizički poslovi, u najtežim radnim uvjetima i po život opasni, poput rada u rudniku, na naftnim platformama i sl. Za ljude koji rade takve i sl. poslove nikad nitko nije čuo, nitko ih ne slavi, nisu globalni heroji, morali bi odraditi više stotina svojih života da bi se svojom zaradom jedva i ako, samo približili nekom razvikanom nogometašu.

Da, znam, to je daleko kompleksniji problem sistema vrijednosti koji je svijet prihvatio ili mu je nametnut, nego samo pitanje nogometa kao sporta, ali u nogometu je posebno vidljiv. Sve one silne naslovnice o enormnim iznosima transfera, svi oni napisi o nogometnim kuhinjama, kad ti već i sama igra ne predstavlja neki doživljaj, čine je dodatno, svakojakom, samo ne atraktivnom i ljubavi i pažnje vrijednom.

Pridodamo li tome i fenomen navijačkih skupina koje su odavno izgubile lice običnog dobroćudnog kvartovskog navijača za svoj klub i reprezentaciju i postale prijetnja, stalan izvor tinjajuće mržnje, nacionalizma, rasizma, netrpeljivosti radi netrpeljivosti po bilo kojoj osnovi, sve do mjere da su odlasci na nogometne utakmice postali po život opasni, sve to čini da nogomet postaje odbojan.

Slika oca navijača koji drži sina na ramenima i zajedno navijaju za klub ili reprezentaciju, a djetetu na taj način prenosi ljubav prema sportu, osjećaj pripadnosti i vjernosti skupini s kojom dijeli iste pozitivne vrijednosti, odavno je zamijenjena slikama nereda i i nasilja s nogometnih tribina i ulica…

Ovde se može pročitati ceo tekst http://doubletkitchen.blogspot.com/2014/05/par-pametnih-ponedjeljkom-sto-uciniti.html

Coca-Cola

Napisano pod: Obaveštenja, , , , , ,

Ljuti kikiriki ili zašto muškarci polude u vreme Svetskog prvenstva u fudbalu

U sklopu akcije  Coca-Cola Bloggers Network Adria blogerka Marija Petrović je objavila tekst:

Ljuti kikiriki ili zašto muškarci polude u vreme Svetskog prvenstva u fudbalu

Od svih sporednih stvari na svetu, fudbal je najvažnija.“
Papa Jovan Pavle II

Moja prva sećanja na fudbal vezana su za Kup evropskih šampiona 1991. i onaj čuveni gol zbog kojeg smo u to vreme svi iz razreda navijali za Zvezdu. Ljudi oko mene su imali razna interesovanja i hobije, ali oko jedne stvari su se svi slagali – a to je fudbal. Ok, možda ne svi 🙂 Ali muškarci definitivno. Ja sam dok sam odrastala imala nedefinisana osećanja prema fudbalu. Ne mogu da kažem da sam ikada osećala potrebu da ga igram ili da pratim šta se dešava. Zapravo, ni dan danas ne kapiram šta je ofsajd, ali priznajem da me ponese opšta euforija svaki put kada negde igraju „naši“. Žene iz okoline oduvek su imale interesantne reakcije na ludilo koje bi u vreme bitnih dešavanja zahvatilo muškarce, pa tako baba i deda nekoliko sati nakon utakmice ne razgovaraju, a keva ćaleta gleda isto onako kako bi i on nju pogledao kada bi gledala neku bljuzgavu seriju na TV-u.

Danas kapiram da je mnogo razloga zbog kojeg ljudi vole fudbal. I oni su daleko od površnih. Jer fudbal nije samo igra. To je hobi. Društvo. Tim. Fudbal je stil života.

Neki ljudi misle da je fudbal pitanje žvota i smrti. Jako sam razočaran ovim stavom. Mogu vam reći da je mnogo, mnogo važniji od toga.“
Bill Shankly, menadžer Liverpula

Mi ljudi, društvena bića, volimo da smo zajedno. Da pričamo. A nakon utakmice imamo i o čemu da pričamo 🙂

Fudbal nas uzbuđuje. A emocije koje osećamo su kao droga.

Postoji razlog što muškarci sede na ivici kauča još od momenta kada sudija prvi put dune u pištaljku. I nisu samo pozitivne emocije to što čoveka vraća nazad ispred TV-a. Tu je i strast. Čak i ako je tim izgubio adrenalin nas drma i mi i dalje želimo da pratimo šta se dešava.

Izgubili smo zato što nismo pobedili.“
Ronaldo, 1998. finale Svetskog prvenstva

Zbog fudbala se osećamo kao da smo deo jednog velikog tima. Jeste li primetili kako ljudi kada pričaju o ishodu neke utakmice koriste „mi“ kada opisuju šta se desilo? To je zato što, na neki način, oni i jesu deo tog tima. Jer fanovi su ono što fudbal održava u životu. Pobedili smo, ili izgubili. Ali smo bar bili zajedno.

I zato, sledeći put kada sa vaš pitaju da li volite fudbal, recite im da ga obožavate. Čak i ako niste u fazonu da gledate utakmice, učinite da onima koji to vole bude lepo. Pustite momke da budu momci. Spremite im grickalice i Coca-Colu. I momci će biti srećni :)…

Ovde se može pročitati ceo tekst http://palachinkablog.com/sr/ljuti-kikiriki-ili-zasto-muskarci-polude-u-vreme-svetskog-prvenstva-u-fudbalu/

Coca-Cola

Napisano pod: Obaveštenja, , , , , ,

Kako da u vreme Svetskog fudbalskog prvenstva postanete bogatije za nekoliko pari cipela

U sklopu akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria blogerka Mahlat je napisala zanimljiv tekst:

Kako da u vreme Svetskog fudbalskog prvenstva postanete bogatije za nekoliko pari cipela

Na dan svečanog otvaranja poslednjeg Svetskog prvenstva u fudbalu, moj hazbend i ja bili posvađani, pisala sam o tome, ali da podsetim. Mora da je bilo nešto mnogo važno jer smo se dva dana takmičili u ćutanju. Ja, kao i svako žensko, digla stvar na nivo, čekam da on prvi progovori. I tako, sva na nivou, idući ulicom, setim se da je tokom prethodnog fudbalskog prvenstva moj hazbend ratovao sa familijom oko mene, ratovao boga mi i sa mnom oko mene, i da je to prvenstvo propustio. Nabio mi to nekoliko puta na nos, kao dokaz ljubavi – dok su ostali muškarci gledali fudbal, ja gled’o u tebe. Elem, prisetim se kako sam te godine pobedila sve reprezentacije sveta, spustim se s tog nivoa, spremim ručak na brzaka, pomerim sve u dnevnoj sobi, napravim piknik na tepihu, sve bilo, samo mrave nisam uspela da nabavim, i dočekam si hazbenda s posla da svečano odgledamo to otvaranje. Jedosmo ko plemenske poglavice koje su upravo sklopile primirje. Bilo to ono prvenstvo kad saznadoh da postoji nešto što se zove vuvuzela od čega može mozak da ti propišti.

Setim se kako je moja majka jednom pitala mog oca zašto svaki čas trčka na pecanje a on odgovorio da mu to odmara živce. Sledeći put ona rešila da i ona odmara živce sa njim, pošla i ja, i provele smo se kao bose po trnju. To odmaranje živaca se svelo na pobadanje milion štapova uz obalu, trčanje od jednog do drugog i histeriju kad god je plovak zaigrao, silk se zategao ili se riba otkačila. Umal’ nas obe nije udavio u plićaku. Moja majka ga gledala kao da je sišao s uma i svečano obećala da je tad pogrešila i dozvolila da joj kida živce tim svojim odmaranjem živaca i nikad višie.

E, slično sam se provela kad sam htela da zavolim fudbal, pravim društvo hazbendu i okajem grehe zbog onog prvenstva kad je osvajao mene. Mislim, u mojoj kući se uvek gledao taj fudbal ali nisam morala da ga volim zbog oca i brata, sad sam baš htela da budem fina i razumem tu ljubav mog hazbenda.

On gledao, ja pokušala par puta da pitam koji su naši, on reko da mu naše ne pominjem a da u vezi sa ovima što nisu naši ne pitam ništa jer ništa neću ni razumeti. Pobunih se što gleda kad ne igraju naši a ne gleda u mene kad sam ja naša, samo me pogledao ko da u stvari nisam njegova. Ukapiram da sam, bre, dosadna, ko kad ja gledam neki srceparajući film a on pita šta ima za večeru, ukapiram i da će prvenstvo da prođe a da sam ja uvek tu i da će, šta god ja da izvodim, do kraja prvenstva umesto mene videti fudbalsku loptu.

Ja se nešto nikad nisam palila na fudbalere iako kažu da su fudbaleri među prvima kada su ženske maštarije o udaji u pitanju, al’dobro. Moj muž se tokom svake utakmice u fotelji pretvarao u Maradonu koji bi očas posla zabio gol protivničkoj ekipi samo da je mogao da se teleportuje kroz ekran do terena. Priupitam ga – brate, ovaj mužu, meni se Maradona ne sviđa, jel možeš u Bekama, lakše ću da preživim ako zamišljam da sam Viktorija, ću ti presvisnem ovde. Reko – Aha – i nastavio da bude Maradona sav srećan što arlaukanjem iz fotelje pomaže timu za koji navija…

Ovde se može pročitati ceo tekst http://mahlat.rs/kako-da-u-vreme-svetskog-fudbalskog-prvenstva-postanete-bogatije-za-nekoliko-pari-cipela/

Coca-Cola

Napisano pod: Obaveštenja, , , , , ,

Strane

Arhiva saopštenja

RSS Distribucija saopstenja FB Fun Page

  • Desila se greška; dovod verovatno nije dostupan. Pokušajte kasnije.

Unesite svoju adresu e-pošte da biste se prijavili na ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte.

Pridružite se 9 drugih pratioca