U sklopu akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria blogerka Mahlat je napisala novi tekst:
Imam ja još izgovora, ovoooliki spisak
Posle ovoliko godina blogovanja, ovo je prvi post koji pišem u Kragujevcu, rodnom mi gradu. Ne dolazim ovde često, kad dođem, brže se vratim, kažu dolazim „k’o za vatru“, ovo je takođe prvi put da imam malo mira pa mogu da pišem.
Obišla sam ovih dana stare ulice kojima sam špartala, uglove na kojima sam se sastajala u ono vreme dok nije bilo mobilnih telefona, provozala se kroz Šumarice, do jezera, ručala u omiljenom restoranu, videla omiljene muzičare, ljubila se sa ljudima na ulici i sve ovo je bila prilika da uporedim svoj bivši i sadašnji život. Jedan aspekt života.
Elem, dok sam živela u Kragujevcu, radila sam od jutra do sutra, sve stizala, izlazila, sve u svemu, mnogo sam se kretala i svuda sam išla biciklom, čak i na posao i poslovne sastanke. I u kafane sam uveče išla biciklom i pedantno je parkirala između automobila. Ovo poslednje ne savetujem iz jednog prostog razloga što udvarač ne može da vas odveze kući 🙂 a do sutra može da ga prođe volja, brz život, ko će tebe da čeka, imala sam te situacije – hvala ti, ali imam prevoz – i uzjašem bajs a on neki ostane u čudu. Sve u svemu, živela sam na bicikli što je, naravno, rezultiralo odličnom kondicijom i nogama do vrata.
Onda sam se udala, to jest preselila, to jest prestala da radim, to jest prestala da vozim biciklu, to jest – sela. I ostala da sedim, evo osmu godinu.
Sve to dovelo je do – viška kilograma, pa mi se nešto skratile noge, pa hoću dušu da ispustim kad se natovarena popnem na treći sprat, kondicija mi je na skali od 1 do 10, negde na minus deset. Dobro, to i nije tako loše ako uzmemo u obzir da je do pre dve godine bila na minus trideset.
Uz sve to, ja sam jedno nedisciplinovano stvorenje kada je ishrana u pitanju, ustanem ujutru, nigde ne žurim, počnem da pijem kafe i setim se oko pet popodne da sam previše gladna, jedem pa mi ne bude dobro, pa odspavam, pa onda jedem posle ponoći. Nekom drugom bih rekla da je potpuni idiot. Umesto na bicikli ili nekoj drugoj spravi, ili na stazi, živim na stolici, ispred monitora. Uglavnom.
Do pre dve godine, pre nego što je Cezar ušao u moj život, ustajala sam uveče sa stolice preneražena i prepadnuta koliko su mi naduvene noge od sedenja, noću sam se gušila od kašlja jer pušim kao sumanuta i kao da me neko za to plaća, osećala sam se bolesno, tromo i istrošeno. I neprekidno mi je zvonio neki alarm u glavi. I kad sam videla da ne prestaje da zvoni, počela sam da idem u „brzu šetnju“ sa mužem kome se smučilo posle tri dana, da osmatram neke vežbe na YouTube, pa kao da vežbam sa gomilom nekih zgodnih devojaka, pa da im psujem sve po spisku jer nisam mogla da ih stignem, uglavnom sam glumila budalu.
Pa me onda mrzelo, pa mi neko došao, pa sam negde morala da idem, pa mi se spavalo, pa sam tek jela, bio mi ogroman spisak zašto ne mogu da se pokrenem, kao da mrzim sebe. Pokušaj, taj prvi, propao.
I onda stigao Cezar. On me šeta tri puta dnevno, ganja me da budem brža, nije da se ne trudim, ali kad biste me pitali a koja je aktivnost kojom se najviše bavim kad izađemo, to je dranje. Uglavnom se derem – Fifi, uspori, Fifi, sa’ću se onesvestim, Fifi, nemam ja ni duše ni snage za toliko trčanje! Osećam se mnogo bolje nego pre dve godine i prestala sam da nosim cigarete kad idemo u šetnju pošto je stvarno idiotski da šetaš i da pušiš…
Ovde se može pročitati ceo tekst http://mahlat.rs/imam-ja-jos-izgovora-ovoooliki-spisak/
Saopštenja za javnost 